Zbog toga su posle 2000. nova izdanja bila prilagođavana njihovim potrebama. Tako je nastalo nekoliko izdanja udžbenika – u izvesnom smislu jeretičkih –  jer nikad nisu bili prihvaćeni od foruma, ali jesu od studenata. U njima su se eksplicitno objedinjavala naučna znanja iz bazične i kliničke farmakologije pod naslovima Farmakologija – Klinička farmakologija.

Sada, posle 30 godina nastojanja na integrisanju bazične i kliničke farmakologije, izložen pritisku koji  je doveo do njene dezintegracije, autor je na nezahvalnom poslu: da ostavlja bazičnu farmakologiju studentima III godine, a da sadržaje kliničke farmakologije preoblikuje tako da primarno zadovolje potrebe studenata VI godine medicine, koji su odslušali i većinom položili skoro sve kliničke predmete, i pripremi ih za obavezni lekarski staž koji je pred njima. Tako je nastao tekst sa dvojnim naslovom: Klinička farmakologija – Farmakoterapija. Naslov nije uzet nasumice, najuglednija naučna i stručna društva ne razdvajaju ove pojmove: EACPT je akronim od European Association of Clinical Pharmacology and Therapy, a ASCPT od American Society for Clinical Pharmacology and Therapy.

U prvom delu knjige se detaljno razmatraju glavne opšte teme kliničke farmakologije koje vode zajedničkom krajnjem cilju: racionalizaciji terapije, tj. njenoj transformaciji od veštine u nauku, od kliničkog ispitivanja lekova do propisivanja i upotrebe lekova, i praćenja neželjenih dejstava i interakcija.

Drugi deo čine odabrana poglavlja iz farmakoterapije čestih bolesti, formirana na rezultatima kliničkih studija, principima Medicine zasnovane na dokazima i Preporukama odgovarajućih profesionalnih udruženja. U njemu su lekovi svrstani u terapijske ešalone i kolone, pod punom opremom koja garantuje efikasnost: grupe, lekovi, preparati, indikacije, doze i trajanje lečenja. Struktura molekula i mehanizmi dejstva nisu sasvim zanemareni, ali nisu u prvom planu kao u udžbeniku za III godinu, jer ovde nije bitno ”da li je mačka crna ili bela, već da li hvata miševe“, tj. da li su lekovi efikasni i koliko. Terapija obuhvaćenih bolesti angažuje najveći deo radnog vremena lekara opšte medicine, i na njima se formira njihova propisivačka praksa.

Odvojenost Kliničke farmakologije za tri godine od Farmakologije je mnogo, preterano velika, tako da se neka mala ponavljanja tekstova nisu mogla izbeći da bi se držao kontakt. Tek kad su u paru, ove dve knjige mogu datu realnu sliku o mestu farmakologije u medicini.  

Vreme će pokazati kuda idu klinička farmakologija i farmakoterapija, kako će se formirati program nastave, i koliko je ovaj tekst zadovoljio svoje osnovne intencije.

Dixi, scripsi et salvavi animam meam.

U Beogradu, aprila 2011.

TK

Nazad